Dolazak legendarnog admirala Trona u novi kanon Zvezdanih ratova i nije bio baš najspektakularniji i najsrećniji. Uz njegovo kratko pojavljivanje u seriji Star Wars Rebels, gde su ga na kraju kidnapovali svemirski kitovi (te mi trenutno ne znamo kakva je njegova sudbina nakon toga), čuveni Čis je dobio i novu trilogiju knjiga koje prate njegov život u službi Imperije, a koje i nisu bile baš najboljeg kvaliteta.

Poslednja knjiga u trilogiji – Thrawn: Treason – je izašla pre nekih mesec i po dana: Pročitali smo je što smo pre mogli, te je vreme da vidimo kakva je ova knjiga, da li je ona na pravi način završila novu trilogiju i da li je ispravila greške iz prethodne dve knjige?

Priča knjige se odvija u godini pred Bitku za Javin, tokom druge polovine poslednje sezone serije Star Wars Rebels. Direktor Orson Krenik, kog smo upoznali u Odmetniku-1, je u problemu. Naime, pored toga što gradnja topa Zvezde smrti napreduje veoma sporo, Krenika muči i to što transportne brodove koji dopremaju materijal za izgradnju projekta „Zvezdana prašina“ napadaju graloci (veći rođaci majnoka) zbog kojih dati transporteri nestaju u hipersvemiru. Zbog brojnih probijenih rokova i tromog napretka izgradnje „Zvezdane prašine“, organizovan je sastanak najvišeg vrha Imperije na kom su učestvovali: Imperator Palpatin, veliki mof Tarkin, direktor Krenik i veliki admirali Savit i Tron. Na sastanku je odlučeno da upravo Tron pokuša da reši problem graloka, za šta ako uspe će biti nagrađen sa novčanim sredstvima za njegov „TIE Defender“ projekat. Nedugo po pokretanju istrage Tron shvata da problem nisu graloci, već da neko iz vrha sabotira projekat, a situacija se komplikuje kada se u srcu Imperije pojavi ratni brod iz Tronove domovine na kom je njegov bivši štićenik Ilaj Vento.

Nije tajna da mi ova nova trilogija knjiga o admiralu Tronu – pogotovo Thrawn: Alliances, koja je skoro pa katastrofalna – i nije baš najbolje legla i da se nisam baš radovao ovoj poslednjoj, a o tim temama smo iscrpno diskutovali u 60. epizodi podkasta Radio Tatuin 202. Imajući sve to u vidu odmah ću ovde na početku da istaknem da sam veoma iznenađen da Thrawn: Treason zapravo uopšte nije toliko loša!

Prve dve knjige trilogije odlikuje poprilično trom tempo: Trećinu knjige Thrawn čine spora i dosadna poglavlja koja prate Arindu Prajs, dok je narativ knjige Thrawn: Alliances (pogotovo delovi iz prošlosti) jedno živo blato! Thrawn: Treason ima znatno fokusiraniju priču, što predstavlja najviću prednost ove knjige u odnosu na prethodne dve. Dakle, ovde nemamo flešbek poglavlja, a nemamo ni nerelevatne segmente koji su iz perspektive nekih drugih, nepotrebnih i nezanimljivih likova. Priče svih poglavlja se tiču rešavanja misterije nestalih transportnih brodova i situacije koja je nastala oko istrage.

Treason je sličnija prvoj nego drugoj knjizi trilogije: Srž i jedne i druge su „šerlokovske“ misterije koje Tron pokušava da reši. Zbog toga što glavni negativac nije bio jasno definisan, te zbog antiklimaktičnog finala i generalno neveštog pisanja priče, ta misterija u prvoj knjizi je ispala poprilično traljava. Sa druge strane, istraga u Thrawn: Treason je znatno fokusiranija, zanimljivija i jednostavno bolja, mada je daleko od savršene. Najveći problem je to što je ishod istrage bolno predvidiv jer već do kraja prve trećine knjige bez problema može da se zaključi ko zapravo stoji iza zavere. Naime, duž čitave priče na svaka dva poglavlja imamo segmente koji su iz perspektive jednog, na prvi pogled, nerelevantnog lika koji budno prati šta Tron radi i kako napreduje. Zaista nije potrebno da budete pravi Šerlok niti da imate IQ od 150 da biste shvatili da je on krivac.

Tron u priči ne može da funkcioniše sam – potreban nam je „Votson“ kom će on davati objašnjenja i koji će za nas dešifrovati Tronov neverovatan um. U prvoj knjizi je to bio Ilaj Vento, dok je u drugoj to trebao da bude Dart Vejder (kažem trebao, jer hemija između njih je bila nepostojeća, a čitava dinamika izuzetno loše napisana). U Thrawn: Treason taj „prevodilac“ je bila komodor Faro. Pored toga što je ona dobro izvršila tu svoju funkciju, Faro je bila i poprilično zanimljiv i solidno kompleksan lik, što je bilo pozitivno iznenađenje.

Kada je sam veliki admiral Tron u pitanju, Treason nije ni oduzela, ali ni dodala ništa novo novokanonskoj verziji ovog legendarnog lika. Tron je i dalje genijalni vojni strateg, brilijantnog analitičkog uma. I dalje imamo to da on svojom „analizom“ praktično vidi budućnost i da vidi tragove i korelacije gde one ili ne postoje ili mogu da znače milion drugih stvari. Taj njegov aspekt je bio nešto svedeniji u prvoj knjizi nove trilogije, ali je u drugoj i pogotovo trećoj knjizi izraženiji skoro više nego ikad. Na primer Tron je  pred finalnu bitku zaključio kako će se protivnik ponašati tokom nje, iz kojih oružja će prvo pucati, u kom trenutku će lansirati lovce, kada i koji kapetan će ga izdati, kako će pomerati kapitalne brodove, itd. A kako je to izveo? Pa, do tih zaključaka je došao samo tako što je analizirao muzičku numeru koju je protivnik komponovao pre nekoliko decenija! Jap…

Naravno, postavljaju se i logična pitanja: Kakva je ova knjiga u kontekstu čitave trilogije i od kolikog je značaja za lik admirala Trona? Pa, iskreno, i nema nekog značaja. Novokanonska trilogija o Tronu ne poseduje globalnu priču koja teče kroz sve tri knjige. Zapravo, na njih bez problema možemo gledati kao na zasebne, antologijske priče. Prva knjiga je priča o Tronovom poreklu i tome kako je on ušao u službu Imperije. Druga je avantura sa Vejderom u kojoj su njih dvoj na zajedničkoj misiji na ivici poznatog svemira, a treća predstavlja triler u kom je on rešio „zaveru nestajućih brodova“.

Bilo je svega par elemenata koji su uneli koheziju između ove tri knjige. Prvi i glavni je lik Ilaja Venta, a drugi su Griskovi. Griskovi su, tehnički, bili glavni negativci druge knjige, ali i uprkos tome mi o njima nismo znali ni ko su, ni šta su, ni šta smeraju, ni kako izgledaju, ni za šta su sposobni. U Alliances nas je Tron ubeđivao kako su oni pretnja ne samo po njegovu domovinu, već i po Imperiju, a jedino što smo videli je da oni kradu decu. Srećom, Treason nam je dala odgovore na prethodna pitanja i ta objašnjenja su veoma intrigantna, te sada iskreno želim neku novu Zanovu priču koja bi recimo pratila Ilaja Venta i admirala Ar’alani kako se bore protiv Griskova.

Nego, da završavam. Nakon prve knjige, koja je bila okej, i druge, koja je bila izuzetno loša, Thrawn: Treason zapravo predstavlja napredak. Problem je naravno to što je taj korak u pravom smeru napravljen tek ovde, na samom kraju puta. Priča knjige je fluidna i fokusirana, a misterija, iako totalno providna, je zabavna i njeno razrešenje je bio jedan poprilično grandiozan momenat. Tron je i ovde bio svevideće i sveznajuće božanstvo koje osim svog britkog uma kao lik ne poseduje skoro pa ništa drugo. Srećom, tu su bili sporedni likovi (Ilaj Vento, komodor Faro, i upravnik Ronan) koji su bili zanimljivi, zabavni i solidno kompleksni.

Na kraju zaključak je da je sve iole bitnije o Tronu stavljeno u seriju Star Wars: Rebels. To je verovatno bio jedan od najveći problema pred kojima se našao Timoti Zan. Jednostavno, njegove mogućnosti su bile uramljene onim šta je animirana serija uradila sa tim likom. Finale ove poslednje knjige na neki način jeste bilo grandiozno i veliko, ali nismo imali takav osećaj jer svega par (in-universe) dana posle toga Tron je iznad Lotala kidnapovan od strane Ezre i bande svemirskih kitova.