Da li biti „Mračni gospodar“ nužno znači i biti zao? Da li su oni koji koriste Tamnu stranu Sile toliko devijantni da ne možemo nikako da se poistovetimo sa njima?

Da bismo mogli da ispitamo bilo šta od ovoga najbolje je da krenemo od Sitskog koda:

Mir je laž, postoji samo strast;

Kroz strast dobijam snagu;

Kroz snagu dobijam moć;

Preko moći ostvarujem pobedu;

Kroz pobedu oslobađam se okova

Sila će me osloboditi.

Filozofija Sita iz priloženog koda se može posmatrati kao sirova i čista težnja ka suštinskoj slobodi i samoaktuelizaciji. Kada uporedimo ovaj kod sa kodom Džedaja prvo što možemo da primetimo je da Sit stavlja svoje potrebe ispred potreba drugih kao i da je suština Džedajskog koda mir što ovde nije slučaj. Sit posmatra mir kao stanje koje nije održivo, kao nešto što ne može biti stalno i da su konflikti neizbežni. Glad, žeđ, nedovoljno resursa, sve ove stvari su realni izvori velikog broja konflikata i neretko ne mogu biti kontrolisane.

Drugi deo reda kaže da postoji samo strast. Sit prihvata frojdijanski i neofrojdijanski koncept postojanja ida kao nesvesnog dela naše ličnosti koji nas zapravo i pokreće a sastoji se upravo iz strasti i želja. Sit kod nas ohrabruje da razmišljamo u pravcu da moć stvara pravdu. Ako tražimo snagu iz svojih strasti i želja i ne opterećujemo se eksternim moralnim zahtevima nije nelogično pretpostaviti da taj put može voditi ka ultimativnom samoostvarivanju. Sve svoje snage se upravljaju u jednom pravcu i želje i strasti i nadanja i intelekt što kod Džedaja nije slučaj jer oni na primer zabranjuju svaku vrstu bliskosti sa drugim bićem a to u startu stvara veliku disonancu ka ostvarivanju svojih ciljeva, za početak nismo sigurni koje ciljeve i puteve da sledimo. Sitski kod je na svoj način posebno udaljavanje od kolektivizma i filozofije krda i ultimativno prihvatanje individualizma u njegovoj najčistijoj formi.

Najveći nedostatak Sitskog koda se nalazi u prelazu između drugog i trećeg reda odnosno u nedostatku tog prelaza koji zahteva neki unutrašnji kod časti ili seta pravila kojima se onaj koji ima moć vodi. Poznato je da moć može da opije i one koji deluju najstaloženije i najotpornije na njene uticaje. Čak sama moć nekada može da vodi ka samodestruktivnoj entropiji i zbog toga je neophodna neka vrsta reda ili seta pravila koja bi tu moć držala pod kontrolom. Sa druge strane, to bi opet bila neka vrsta zabrane i pravila koja bi umanjivala stepen čiste slobode. Ako bismo posmatrali Džedajski kod kao suštinski altruističan s druge strane stoji Sitski kod koji je baziran na pragmatizmu, ni jedan ni drugi po svojim osnovama nisu nit dobri, nit zli.

Postoji mnogo nedostataka u tom nazovimo ga apsolutističkom individualističkom pragmatizmu – pre svega tu se odbacuje vrednost onoga dugog i udruživanja: ako ništa drugo, mnogo je teže očuvati tu moć za koju se borimo ako nemamo pouzdane saveznike. Sit veruje u moć kao sredstvo sa kojim dolazi do slobode. Adlerova individualstička psihologija prepoznaje volju za moć kao ultimativnu ljudsku pokretačku snagu, da je sve što radimo zapravo samo put do dostizanja moći. Adler sigurno nije uzimao za polaznu tačku Mračnog gospodara Sita već običnog, prosečnog čoveka i nije ga smatrao zlim. Postavlja se onda pitanje zašto onda mi smatramo Sitove lošima kad sve za šta se oni na kraju bore jeste sloboda. Zapravo, kada se govori o lošima možda bismo mogli taj epitet da pripišemo onima koji imaju genocidnu nameru a to su u ovom slučaju Džedaji. Kroz prve tri epizode se konstantno provlači priča o balansu u Sili i kako Izabrani treba da dovede do balansa u njoj. Logički gledano on je upravo to i uradio napravio je pravi balans, ali ne onaj koji su Džedaji priželjkivali, džedajska verzija balansa je glasila par stotina džedaja ako ne i hiljada i nula sita. Dakle oni su smatrali da postoji balans samo ako ne postoji druga strana što se iz nekih perspektiva može smatrati kao genocidna namera, kakav je to balans ako sa jedne strane imamo nekoliko hiljada a sa druge dva nečega i da bi se ostvario potpuni balans ona dva treba da ne postoje. Balans je više ako bi sa jedne ili sa druge strane bilo po nekoliko hiljada ili ono do čega je Vejder došao u jednom trenutku: dva Džedaja i dva Sita.

Nameće se sasvim logičan zaključak da je dobro i zlo potpuno relativna kategorija i da zavisi od tačke gledišta. Možda je i najveći spin u istoriji kinematografije zapravo predstavljanje Sita kao loših momaka.