Iako smo imali epizodu našeg podkasta Radio Tatuin 202 posvećenu kompletnoj Aftermath trilogiji, odlučio sam da ipak napišem recenziju treće knjige Aftermath: Empire’s End – želimo da nastavimo tradiciju recenziranja svih knjiga novog kanona (ne računajući dečje i young adult knjige) , a naposletku i vi ste tražili da ova knjiga bude recenzirana. U pomenutoj epizodi našeg podkasta sam izneo neke svoje opšte impresije i zaključke o knjizi, jer naravno da detaljnija analiza nije bila  moguća jer bi ona dodala poprilično minuta na ionako dugačku epizodu. Imajući to u vidu, u ovoj recenziji ćemo se dotaći nekih novih detalja i stvari za koje u podkastu nije bilo vremena.

Dakle, kakva je Aftermath: Empire’s End knjiga? Da li je ona na dobar način završila ovu trilogiju? Da li se Čak Vendig popravio? Te, da li je priča koja je bila ispričana u ove tri knjige uopšte bila vredna toga da se od nje napravi čitava trilogija, saznajte u nastavku.

Priča knjige Aftermath: Empire’s End počinje nekih jedanaest i po meseci nakon Bitke za Endor, a taj početak je poprilično brz i napet. Naime, Nora i njena družina prave zamku za lovca na ucene Merkurijala Svifta, koji im potom otkriva da je (bivši) admiral i vođa Imperijalnog ostatka, Re Sloun, pobegla na planetu Džaku. Nora, žarko želi da uhvati Slounovu jer smatra da je ona organizovala pokušaj atentata na kancelara Mon Motmu, kao i postupak “reprogramiranja” pobunjenickih zarobljenika (među koji ma je bio i Norin muž) koji su i izveli pomenuti pokušaj atentata. Na Džakuu, Re Sloun pokušava da preživi i vrati Imperiju u svoje ruke. Ipak, na Džaku i iznad njega je sakupljena i sva preostala imperijalna vojska i flota, kojom komanduje admiral Galijus Raks. Raks je svestan da je na pomolu poslednji okršaj između Nove Republike i Imperije, ali on se ni ne sprema za bitku, već privodi kraju plan za koji se spremao čitav život.

Iako ste pročitali prve dve knjige ove trilogije (što je i logično ako krećete da čitate ovu) ipak ćete na početku proživeti taj mali šok na Vendigov stil pisanja. Rečenice su i dalje neverovatno iskasapljene tačkama i više podsećaju na telegramske poruke nego na pisanje jednog ozbiljnog pisca – nisam siguran da li Vendig ima tok misli kao ovisnik o spidu ili je jednostavno to njegov stil pisanja. Kada sam krenuo da čitam drugu i ovu (treću) knjigu, učinilo mi se da je Vendig malo “o’ladio” sa kasapljenjem, ali sve više i više mislim da sam se pomalo navikao na njegovo pisanje, a ne da se on popravio.

Nego, kakva je priča ove knjige? Pa, priča knjige sama za sebe stoji okej, ali deluje da se Vendig više trudio da njome završi sve priče koje je započeo u prethodne dve knjige, te da stavi „tačku na i“ kada je ova trilogija u pitanju. Ali čak i uprkos tome, u prvoj polovini, ili čak dve trećine, knjige se dešavaju stvari i događaji čija je relevantnost za ukupnu priču, pa čak i za priče devedeset odsto likova, zaista upitna. Zapravo, sam početak knjige je poprilično brz i napet – protagonisti hvataju lovca za ucene iz kog izvlače informacije, pa zatim odlaze na Džaku gde se sreću sa ogromnom imperijalnom flotom – ali nakon toga, nastupa drastičan pad. Naime, sledećih dvestotinjak strana se ne dešava apsolutno ništa – Nora i Džas se vucaraju po pustinji, a Temin pokušava da nagovori Mon Motmu da pošalje vojsku Nove Republike na Džaku. Povrh svega toga, imamo opet gomile međupoglavlja koja su dodatno usporavala glavnu priču i nisu služila ničemu.

Kada su likovi u pitanju, Aftermath: Empire’s End je nažalost nije nastavio dobrim putem kojim je krenuo Aftermath: Life Debt, čak naprotiv: Dobar deo likova su čak i unazađeni. Neki od njih su u prethodne dve knjige napredovali i naučili bitne životne lekcije, a u Empire’s End kao da su ih sve zaboravili. Eto na primer lik Nore: Kada se ona nakon uništenja druge Zvezde smrti vratila kući da ispegla odnose sa svojim sinom, ona se kroz priču čitave prve knjige zaista trudila da to i uradi i da postane prava, dobra majka kakvu Temin zaslužuje – što je na kraju i uspela. Njen lik je u drugoj knjizi počeo da stagnira i bila je u onoj glupavoj kvazi-romansi sa Vedžom, a onda na samom početku treće knjige ona jednostavno uleće u kapsulu za spasavanje i odlazi na Džaku, bez da se ikom javi. Ona je ponovo napustila svog sina i na njen uspeh i razvoj iz prve knjige je pao u vodu, a pobegla je na Džaku iz razloga koji su pomalo čak i banalni.

Sa druge strane, kao sušta suprotnost Nori – u smislu razvoja i napretka kroz trilogiju – dolazi Sindžir. Sindžir Rat Valus je započeo kao tipična Star Wars bitanga, samo što je on još i alkoholičar i gej. Sindžir je nakon sloma Imperije kod Endora izgubio sebe i nakon što je dezertirao nije uspevao da nađe svoju ulogu u galaksiji. Njemu su Nora i družina bukvalno postali porodica i jedina stvar za koju se vredi boriti. On je nastavio kroz knjige da raste kao lik, ali smo videli i to kako se on bori sa navikama iz vremena dok je još bio imperijalni mučitelj. Sve to uz njegov sjajan smisao za humor, koji je na momente bio čak pomalo i morbidan, je učinilo da Sindžir postane najbolji i najzanimljiviji lik ove trilogije knjiga.

Aftermath: Empire’s End ima i velik značaj za galaktičku istoriju. U njoj su nam prikazani događaji koji su veoma bitni za razumevanje istorije ovog perioda novog kanona. Bitka za Džaku je jednako velika i relevantna za istoriju koliko i ona iznad Endora, a u ovoj knjizi je objašnjeno kako je do nje uopšte došlo, opisan je dobar deo toka same bitke, a saznajemo i kakve je ona posledice ostavila na galaksiju. Dalje, konačno smo dobili objašnjenje šta je bio Raksov plan svo vreme, zašto je Džaku bio tako važna planeta, i šta je bilo sa ostalim imperijalnim snagama koje su preživele bitku iznad planete na kojoj 29 godina kasnije srećemo Rej. Pored svih ovih stvari u Empire’s End smo dobili i dosta objašnjenja za neke “manje bitne” stvari, kao i gomilu “hintova” koji svi vode prema Snouku.

Sve u svemu, Aftermath: Empire’s End je jedna okej knjiga. Ona ima nezanemarljiv broj mana koje nisu male. Ipak, priča trilogije je zaključena na lep način, a dobili smo i dosta veoma zanimljivih informacija, koje nam doduše ne otkrivaju kompletnu sliku o istoriji perioda posle Epizode VI, ali sasvim dovoljno da zadovoljimo trenutne apetite.

Kompletna Aftermath trilogija ima i vrlina i mana – ovih drugih doduše ima više. Kao verovatno najveći problemi se ističu Vendigov stil pisanja i način na koji je gradio i nažalost razgrađivao likove. Međupoglavlja kojih je bilo na desetine u svakoj knjizi su često bila besmislena, pa čak i glupava, a što je najgore, uvek su narušavala ritam glavnog narativa. Sve u svemu, moja preporuka vam je da pročitate prvu knjigu trilogije, a ako vam se ona svidi ili bude u granicama podnošljivosti, onda nastavite sa drugom i trećom – isplatiće se.