Nakon Odmetnika-1, Solo je drugi zasebni Star Wars film i četvrti otkako je Disney preuzeo Lucasfilm 2012. (i dalje mi je nepojmljiva ta činjenica da je ovo već četvrti Star Wars film u prošle dve i po godine!). Produkciju ovog filma je pratio niz skandala – sve od smene prvobitnih reditelja, preko unajmljivanja učitelja glume za glavnog glumca, pa do plakata filma za koje deo stručne javnosti smatra da su plagijati – ali ništa od toga nas nije sprečilo da odemo do bioskopa i ovom filmu damo šansu. Pružili smo mu priliku i (ruku na srce) snizili lestvicu očekivanja. Nažalost, Solo je jedva dobacio i do nje…

Kada pišem recenzije, obično ovde negde na početku dam neki sažetak priče. To sad neću raditi jer zaista nema šta da se kaže, a i svi već znate sve što je bitno: Han odrasta na Koreliji sa koje beži i ulazi u svet kriminalaca i krijumčara, gde sreće Čubaku i Landa od kog osvaja Milenijumskog sokola. To je to. Već tu leži prvi problem. Svaki od prethodnih devet Star Wars filmova je spektakl na svoj način. Solo to nije i on je jedna unapred poznata priča koja nema tu relevantnost, grandioznost i raskošnost koju je imao svaki film smešten u daleku galaksiju do sad. Jednostavno, ovaj film poseduje pričicu kakva bi verovatno bila pogodnija za knjigu ili čak strip miniserijal.

Solo: Star Wars priča je jedan krajnje, bezobrazno predvidiv film. Imam osećaj kao da su scenaristi (Džonatan i Lorens Kasdan) imali ček-listu tropa gangsterskih filmova i da su redom išli i ubacivali ih u scenario. Predvidiv je do te mere da tačno znate ko će koga da izda, šta će tačno neki lik reći, pa i dotle koji „easter egg-ovi“ će završiti u filmu. Za to je dobrim delom zaslužno i to što je Solo istovremeno i prednastavak („prequel“) i priča o poreklu („origin story“). Takvi filmovi se prave po kalupu, napetosti nema i likovi moraju da završe u unapred određenim pozicijama. Film je lišen bilo kakve napetosti, jer znamo da će Han, Čui i Lando preživeti, a za ostale likove ili nas ni malo nije briga ili nam je „telefonirano“ par scena u nazad kako će oni završiti.

Takođe, ovaj film ima i (ne tako) mali problem sa identitetom. Nekako, Solo je najmanje Star Wars od svih novih filmova koje smo dobili u protekle dve i po godine. Da li je dovoljno to što u filmu vidimo stormtrupere, Milenijumski soko i to da likovi koriste specifičnu terminologiju daleke galaksije i jedni druge oslovljavaju sa „Han“, „Čui“ itd., pa da kažemo da nešto jeste Star Wars? To svakako jeste fasada ovog univerzuma koji volimo, ali to nije njegova duša. Srž su likovi. Mali ljudi sa velikim – galaktičkim – sudbinama. Toga ovde nema. Solo: Star Wars priča je jedna plitka avantura sa elementima gangsterskog filma čiji se glavni lik zove, eto, Han Solo i koja je smeštena u daleku, daleku galaksiju.

Da se razumemo, ta avantura je imala i svojih dobrih delova. Akcione sekvence su bile sasvim zabavne, pa čak i čuveni „Kessel Run“ iako se u njemu pojavio Azatot. Ron Hauard je odradio lavovski posao i za to mu treba odati priznanje. Čovek je došao u poslednjem trenutku, ponovo snimio oko sedamdeset procenata filma, montirao ga za mesec i kusur dana, te smo dobili film koji ni u jednom, jedinom momentu nije pokazao koliko je zapravo problema bilo iza kamera.

Moramo, naravno, da se dotaknemo i mlađanog Aldena Erenrajka i njegove izvedbe naslovne uloge. Ako uđete u bioskop i očekujete da vidite Harisona Forda, onda u samom startu pravite grešku. Ovo je jednostavno druga, nova inkarnacija Hana i kojeg god glumca da su unajmili za ovu ulogu on nikad ne bi mogao da bude kao Harison. Erenrajk je zapravo uradio i više nego solidan posao. Nije se trudio da imitira Forda, već je dao svoju interpretaciju Hana, što je dobro. Sa druge strane, na osnovu trejlera i reakcije kritike, delovalo je da će Donald Glaver u ulozi Landa biti prava zvezda ovog filma. Smatram da je ispalo suprotno. Glaver je više pozirao nego glumeo i njegova izvedba je svo vreme bila na granici između Landovog preteranog šarma i prenaglašenog imitiranja istog.

Kada su u pitanju drugi likovi, Vudi Harlson kao Beket je bio… Vudi Harlson. Standardno dobar i u ulozi koja mu je savršeno legla. Sa druge strane, Kalisi je bila… Kalisi. Pokazala je sav svoj raskošan talenat i širok spektar emocija. Šalim se. Ta žena nema talenat… a ni emocije. Pol Betani je bio u ulozi Drajdena Vosa (nije u srodstvu sa Kvinlanom Vosom) koji je, tehnički, glavni negativac ovog filma. Drajden se pojavio u svega dve-tri scene i njegovo prisustvo u filmu je bilo poprilično malo da bi on bio pravi, glavni negativac. Pored toga, obrti i izdaje koje su se dešavale su nas terali da negativce tražimo u ljudima koji su jezgro filma, a ne u tamo nekom gangsteru koji je naše junake unajmio za posao.

Da polako završavam. Film Solo: Star Wars priča je jedno veoma gorko iskustvo. Od pričice koja je prigodnija za neku knjigu ili strip je napravljen dugometražni igrani film sa budžetom od preko dve stotine miliona američkih dolara. Ta priča ne poseduje ništa što je krasilo prethodne Star Wars filmove i, na posletku, ona je verovatno bila i nepotrebna jer Hanovu esenciju i njegov razvoj smo već videli u Epizodi IV. Ako želite da gledanje ovog filma u bioskopu bude iole pozitivno iskustvo, onda je apsolutno neophodno da spustite vaša očekivanja. Ali u tome leži još jedan velik problem ovog filma: Zašto bismo morali da za bilo koji, a ponajviše Star Wars, film spuštamo očekivanja? Kada idemo u bioskop svi mi očekujemo dobar provod i da se kupljene karte isplate. To, nažalost, sa ovim filmom nije bio slučaj.

Kakva su vaša mišljenja i utisci o filmu Solo: Star Wars priča, napišite nam u komentarima (BEZ SPOJLERA!).