Rat! Južan Vongovi su počeli svoju invaziju na galaksiju! Nova Republika se guši u unutrašnjim problemima, a u Novom Džedajskom redu počinju da se stvaraju frakcije sa različitim pogledima na to kako džedaji treba da reaguju u novonastaloj situaciji. Stari neprijatelji postaju saveznici, dok stari prijatelji postaju protivnici.

Ima dosta toga da se voli u ove dve knjige. Ovde zapravo počinje pravi napad Vongova, dok je onaj iz prethodne knjige bio napad samo jedne njihove frakcije. Takođe, ovde se ponovo vidi da Nova Republika ide stopama Stare i gotovo se mogao osetiti Lejin očaj dok gleda u šta se pretvorila država za koju je podnela tolike žrtve. Senat i dalji ne shvata pretnju Južan Vongova i radije se bavi beznačajnim problemima. Borsk Fejla je lik kog ćete voleti da mrzite: taj botanski kancelar je pravi primer pokvarenog političara, koji sve radi samo u svoju korist.

Kao što sam gore napisao, u Džedajskom redu su se stvorile dve frakcije. Jedna na čelu sa Kipom Duronom koja smatra da džedaji treba da aktivno učestvuju u borbi sa Vongovima, koja dobija sve više podrške. I druga na čelu sa Lukom Skajvokerom, koja je bliža izvornoj ideologiji džedaja kao čuvarima mira, a ne ratnicima. Sam taj konflikt je jako interesantan i tu vidimo prve naznake tragičnog pada Džejsena Soloa na mračnu stranu. Sam Džejsen ima trenutaka kada preispituje ulogu Džedaja u služenju Sili, kao i svoje mesto u toj organizaciji. U ovim knjigama, grupe likova su poslate na različite zadatke i svaki osim jednog je bio interesantan na svoj način i svaki lik ima svoju arku ili lekciju koju mora da nauči.

Dva lika koja su mi se najviše svidela su Koran i Ganer. Stekao sam utisak da su oni neka vrsta „anti“ Anakina i Obi Vana. Dok su njih dvojica bili prijatelji, Koran i Ganer se u početku nisu uopšte slagali, pogotovo oko mišljenja o ulozi džedaja, gde je Ganer bio za Kipa, a Koran za Luka. U prvoj knjizi ih Luk šalje na misiju i tu vidimo progresiju njihovog odnosa, koja je prožeta humorom, najviše zbog Korana koji mi je baš zbog toga i omiljeni lik u ovoj duologiji. On me je podsetio na Kenobija, baš zbog tog humora, a i ima jako „kul“ svetlosnu sablju. Ganer je sa druge strane sličan Anakinu u smislu da je arogantan, ali do kraja druge knjige njegov lik se razvija što mi se takođe svidelo i zbog čega sam ga više zavoleo nego na početku.

Džejna Solo postaje pilot čuvene „Rogue“ eskadrile i upoznaje se sa strahovima i realnošću rata. Čak i mladi Anakin Solo ima svoju misiju, mada mi je njegova bila pomalo dosadna i imao sam osećaj kao da se završila previše brzo, ali opet na kraju se isplatila.

Ono čime sam se mnogo radovao u ovoj knjizi je povratak Imperijalnog ostatka na čelu sa velikim admiralom Paleonom, čovekom koji je bio uz našeg omiljenog admirala plave kože, Trona.

Bilo je za uživanje videti kako se zajedno bore stari protivnici protiv zajedničke pretnje, a takođe mi se svidelo i prijateljstvo i poštovanje između Paleona i botanskog admirala Kre’feja, koji je inače Borskov nećak, ali nipošto sličan njemu, čak naprotiv.

I u ovim knjigama imamo nekoliko Vongova koje pratimo, i tu vidimo njihovu brutalnost, ali i kod časti, mada ne toliko kao u prethodnoj knjizi. Šedao Šai je glavni Vong koga pratimo: on je tipičan primer svoje vrste, ali kao negativac, sasvim je solidan.

Rekao bih da su ove dve knjige trebale biti jedna, ali sve u svemu, smatram da je Dark Tide duologija jako dobar nastavak rata sa Južan Vnogovima. Toplo preporučujem, ako vam se svideo Vector Prime.